Rendgenski ili radiografski pregled najstarija je i najkorišćenija dijagnostička metoda oslikavanja unutrašnjosti tela radi utvrđivanja različitih stanja kao što su prelomi, infekcije, tumori, bolesti pluća… Snimanje se izvodi tako što se kontrolisan snop rendgenskih zraka iz rendgenske cevi aparata usmerava ka delu tela koji se ispituje. Rendgenski zraci prolaze kroz telo, različita tkiva i strukture ih apsorbuju u različitim količinama, što se ogleda u konačnoj slici, radiografskom snimku – kao svetlije se pokazuju guste strukture kao što su kosti ili tumori koji apsorbuju više rendgenskih zraka, a kao tamnije se prikazuju manje guste strukture poput mekih tkiva. Dobijeni radiografski snimak daje dvodimenzionalni prikaz unutrašnjih struktura tela, a lekar radiolog analizira snimak, traži nepravilnosti i postavlja dijagnozu.
Kad je rendgen najbolje rešenje?
Kada će lekar uputiti pacijenta na snimanje rendgenom, zavisi od specifične kliničke situacije i problema koji se ispituje, ali je ova metoda dragocena zbog toga što obezbeđuje brzo i relativno jeftino snimanje kod mnogih stanja. Evo nekoliko situacija u kojima je rendgen najčešće najbolje rešenje:
Rendgen skeleta
Rendgen je zlatna standardna metoda za pregled kostiju jer pokazuje prelome, pukotine, artritis, tumore i druge abnormalnosti kostiju i zglobova.
Rendgen pluća
Pregled pluća rendgenom može otkriti upalu, tuberkulozu, plućni edem i druge bolesti pluća.
Rendgen abdomena
Ovaj pregled može da pokaže opstrukciju creva, čir, inflamatornu bolest creva, kamen u žuči ili bubregu, tumore…
Koliko često sme da se ide na rendgen?
Iako je snimanje rendgenom višestruko korisno, izloženost rendgenskim zracima nosi određene rizike jer ovaj oblik jonizujućeg zračenja može da ošteti ćelije u telu i poveća rizik od razvoja malignih oboljenja zbog čega se primenjuje s oprezom, posebno kod trudnica i dece.
Ipak, rizik od takvih negativnih efekata jeste veoma mali pri povremenim rutinskim rendgenskim pregledima. Kod pacijenata čija je klinička slika takva da zahteva češće snimanje ili postoji povećana osetljivost na zračenje lekar će uzeti u obzir balans između potrebe za dijagnostikom i potencijalnih rizika. Tada se razmatraju i druge dijagnostičke metode kao što su ultrazvuk i magnetna rezonanca kako bi se izbegla izloženost rendgenskim zracima.
Koja je razlika između rendgena i skenera?
Za razliku od ultrazvučnog snimka koji je jednodimenzionalan, klasični rendgen pruža dvodimenzionalnu sliku na klasičnom rendgen aparatu i daje važne informacije o unutrašnjim strukturama tela. Kod CT skenera ili kompjuterizovane tomografije, iako koristi iste rendgenske zrake, uz pomoć kompjutera slika koja se dobija jeste trodimenzionalna i pruža više informacija u odnosu na rendgen ili magnetnu rezonancu.
Lekar će vas tako, na primer, pre uputiti na skener ako treba da se utvrdi preloma i iščašenje kostiju, zatim upala pluća ili maligna bolest. Na CT skener će vas poslati za precizniju dijagnostiku stanja unutrašnjih organa, a nekad će mu i snimci rendgenom i skenerom pomoći da dobije pravu sliku stanja.
Kad se radi rendgen kod povrede zgloba?
Rendgensko snimanje zgloba pruža lekaru značajne podatke o morfološkom stanju koštano-zglobnih i ligamentnih struktura zgloba, te pokazuje promenu na zglobu koja je ili posledica traumatske povrede čiji su simptomi bol, otok, crvenilo, ograničeni pokret ili pak degenerativnih bolesti kao što su osteoartritis ili reumatoidni artritis.
Na ovu dijagnostičku proceduru najčešće upućuje lekar specijalista ortopedske hirurgije sa traumatologijom, lekar specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije, specijalista sportske medicine u slučaju:
- povrede zgloba u vidu iščašenja
- deformiteta zgloba (urođeni ili stečeni, npr. promene na prstima šaka, čukalj…)
- otoka u regiji zgloba
- izrasline u regiji zgloba
- bola u npr. kolenu ili kuku
- sumnje na postojanje zapaljenja u zglobu
- praćenje postoperativnog toka nakon operacije zgloba.
Zašto medicina ne može bez rendgena?
Rendgenske zrake ili iks zrake otkrio je nemački fizičar Vilhelm Konrad Rendgen 8. novembra 1895, i to sasvim slučajno. Izvodeći eksperiment sa katodnim zracima za koje je pokušao da utvrdi da li prolaze kroz staklo, primetio je u mraku svetlucanje po laboratoriji iako je katodna cev koja je projektovala zrake bila prekrivena debelim, crnim kartonom. U daljim istraživanjima bezuspešno je pokušavao da blokira zrake raznim materijalima, da bi naposletku postavio sopstvenu šaku i ispod nje fotografsku ploču. Bio je zapanjen kad je video sopstvene kosti na slici koja je projektovana na zaklonu. Šest nedelja posle otkrića načinio je i čuveni prvi rendgenski snimak šake svoje supruge Ane Berte Ludvig. Za ovaj pronalazak dobio je šest godina kasnije i Nobelovu nagradu za fiziku. Njegov pronalazak je umnogome doprineo razvoju medicine jer je prvi put omogućio doktorima da zavire u unutrašnjost ljudskog tela bez operacije.
